Lex Feldheim – Како направити керамичке подглазурне налепнице

Здраво, ја сам Лекс, и у овој радионици ћете научити како да дизајнирате, штампате и нанесете сопствене керамичке подглазуре од почетка до краја!

Прећи ћемо преко:

• Начини креирања шаблона помоћу дигиталних алата,
• како сито штампа са керамичким материјалима,
• и како да налепите налепнице на свој рад

Све што треба да знате о прављењу сопствених подглазурних налепница биће покривено у овој детаљној радионици.

Куповином ове радионице добијате:

• Тренутни приступ мојој унапред снимљеној радионици
• Доживотни приступ радионици. Можете да га гледате онлајн или да га преузмете на свој уређај да бисте га гледали ван мреже у било ком тренутку

Након ове радионице, могли бисте да направите прелепе радове као што је овај:

O nama Lex Feldheim

Пре двадесет година био сам млађи, боље изгледао и зарађивао више новца... али нисам уживао у животу. Био сам веома строг према себи (да, чак и више него сада, пријатељи), под стресом од преоптерећености, борбе са бесом и тугом и генерално незадовољан. Почео сам да похађам недељне часове керамике као начин да се опустим и уживам. Пробао сам часове керамике пре тога, увек мислећи да ће ми се свидети, али никад нисам успео даље од првог дана. У ствари, покушао сам и прекинуо многе активности (уметничке и друге) јер сам се тешко мучио на почетку. Нисам себе сматрао уметником и осећао сам се самосвесно у атељеу. Веровао сам да није важно колико вежбам; Никада не бих радио посао који ми се свиђа. После деценије пријављивања и напуштања наставе, довољно сам одрастао да се држим непријатног процеса учења, покушаја и неуспеха, и покушаја поново.

„Нисам себе сматрао уметником и осећао сам се самосвесно у студију.
Мислим да сам одувек волео глину и точак, што би могло бити чудно јер заиста нисам знао ништа о грнчарству или керамици. Нисам поседовао ниједну ручно рађену саксију којих могу да се сетим, и нисам разумео о чему је моја инструкторка говорила када је говорила о лепоти ручно рађених предмета, о лепоти несавршености. Рекла би: „Глина зна“, а ја сам мислио да је то помало глупо, приписивати свест глини; али, осећао сам се хипнотизовано када сам видео како савитљиви материјал постаје прелеп облик у вештим рукама. Открио сам да је рад у студију убедљив јер сам сву своју пажњу морао да усмерим на то. Нисам могао да радим у студију и размишљам о својим спољним бригама, а могао би да прође цео дан а да не размишљам о стварима којима сам иначе опседнут. Временом сам схватио да глина зна, јер је савршено забележила све што сам јој урадио, и одражавала ми је нешто о мом унутрашњем стању бића. Волео бих да могу да кажем да сам престао да оштро оцењујем свој рад, али истина је да сам научио да се осећам непријатно због онога што сам направио, јер је задовољство процеса вредело моје нелагоде због резултата. Ово је био почетак мог учења да препустим исход и пратим своје срце не само са глином, већ иу животу.

Без обзира на мој фокус на процес, квалитетна израда ми је и даље веома важна и нешто чему се дивим у раду других, тако да сам био узбуђен што сам видео да су се моје вештине временом развиле. Три године након што сам похађао недељне часове у студију моје локалне заједнице отишао сам на Државни универзитет Њујорка у Њу Палцу на диплому ликовних уметности и студирао искључиво керамику. Док је део мене мислио да је каријера у керамици уживање које мој рад није вредан, да никада неће бити довољно добро да људи заиста плате за њега, други део мене је веровао да би било још попустљивије трошити прилику да урадим оно што сам заиста желео због страха од неуспеха.

Ово је био почетак мог учења да препустим исход и пратим своје срце не само са глином, већ иу животу.

Када сам дипломирао током економске рецесије 2008, нисам био сигуран да ћу моћи да наставим да правим керамику у тој клими. Уз мало среће и пуно истрајности успео сам да пронађем или створим прилике за себе да останем на терену и наставим својим креативним путем. Велики део живота, као и пут ка стварању уметника, био је борба, тако да је сада мој разлог за било шта уживање: моје сопствено уживање у стварању дела и гледању људи како реагују на њега, и уживање које људи имају док га користе . Желим да људи воле да гледају, држе и користе мој рад за јело, пиће, дружење, повезивање са људима и уживање у њима. Не могу да замислим вишу сврху за оно што радим од тога да будем део повезивања других људи у значајна и незаборавна заједничка искуства и да им донесем срећу и уживање у тим тренуцима.

„Не могу да замислим вишу сврху за оно што радим од тога да будем део повезивања других људи у значајним и незаборавним заједничким искуствима и да им донесем срећу и уживање у тим тренуцима.

Рад у мом студију је од суштинског значаја за мој живот. Понекад је то и даље борба, али сада сам отворенији за изазов. Док у почетку нисам могао да замислим себе као уметника, сада не могу да замислим да не будем уметник. И даље сам критичан према свом раду, али та критика је такође уравнотежена са две деценије искуства и уважавањем лепоте коју нисам приметио пре него што сам започео ово путовање. На изненађење за себе, постао сам и више захвалан свом унутрашњем критичару, јер ме она тера да наставим да се трудим. Научио сам многе непроцењиве лекције у процесу постајања уметника: важност праксе, стрпљења, рањивости, истрајности и прихватања. Најважније: научио сам да уживам у себи, упркос мојим борбама. Бављење керамиком ме је толико научило, не само о томе како да правим лонце, већ и о томе како да направим свој живот.

Веб: ввв.лекпотс.цом
инстаграм: @лек.потс